Naime, sve vere i manjinske grupe treba da uživaju jednaka prava po zakonu, i tu ne sme biti bilo kakve diskriminacije. Upravo sloboda veroispovesti zauzima značajno mesto u zakonodavstvu Evropske unije, a oblast religije je u evropskom pravu regulisana s obzirom na tri principa – slobodu, jednakost i ravnopravnost. Pri tome je pravna regulativa EU oslonjena u velikoj meri na Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima (UN 1948), Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (1950), i na neke docnije značajne međunarodnopravne dokumente (naročito na Amsterdamski ugovor i Povelju o osnovnim pravima Evropske unije – Nica 2000).

Pa tako, recimo, čak i povodom jednog tako monstruoznog zločina, kao što je to nedavno izvršeno zversko ubistvo i masakriranje petogodišnjeg dečaka i njegovog ujaka u Novim Banovcima – koji glavni inspektor MUP-a Srbije Zoran Luković, u svojstvu islednika, karakteriše kao posledicu mogućeg sektno-ritualnog ubistva – Mirko Đorđević, naš dobro znani „sociolog religije“ i omiljeni medijski konsultant za sva verska pitanja, u intervjuu za B92 izjavljuje da se ishitrenim kvalifikovanjem „cele ove stvari kao sektaškog čina“ ugrožavaju male verske zajednice, dok su posledice takve ocene drastične – zavladao je strah, tuku adventiste i proganjaju nazarene; zbog čega bi trebalo izvući dobru pouku „da se precizira šta je šta“. U emisiji „U nedostatku dokaza“ (Foks televizija), posvećenoj i „ekspertskoj analizi ovakvog nemilog događaja“, jedan već „kultni“ novinar proverenog nezavisnog nedeljnika – priznajući, doduše, da se i ne razume mnogo u „versku problematiku“, pa tako ni u sekte – kao najozbiljniju posledicu ovakvog masakra navodi „tužnu sudbinu nesrećnih subotara“, ističući pri tome da ne sme ni da pomisli šta ih sada čeka pri „raznošenju neke literature po stanovima“… A prema „ekspertskom mišljenju“ srpskog dramaturga, kao drugog učesnika ovog u svemu raritetnog razgovora – koji spram čitavog događaja zauzima sasvim pribran i ležeran, no nadasve liberalan i demokratski stav – mnogo veća opasnost po Srbiju „od sporadičnih ispada sekti“ (koje bi on „radije nazvao malim verskim zajednicama“), jeste nesporna klerikalizacija društva; te, dominantnost i stalno rastući uticaj Srpske pravoslavne crkve.

Realna opasnost ili strah od nepoznatog

Inače, nije retko mišljenje u nekih „jasno proevropski opredeljenih“ srpskih intelektualaca i kulturnih poslenika, da je u Srbiji postalo uobičajeno da se, često i bez trezvenog rasuđivanja, skoro svi događaji sa tragičnim posledicama pripisuju „opasnim sektama“. Srđan Barišić, recimo, ističe kako su stigmatizacija, ignorancija i diskriminacija malih religijskih zajednica logična posledica „samoizolacije, ksenofobije i dominantnog straha od Drugog, Drugačijeg, Nepoznatog“. („Bauk sektaštva“, „Religija na internetu“, Mirovne nevladine i međunarodne organizacije). A upravo takvom „mentalnom sklopu“ i „socijalnoj svesti“ , smatra, svojstveno je da uočavanje ovih zajednica na „svojoj teritoriji“ tumači kao „prodor arhineprijatelja, anacionalnog Novog svetskog poretka koji, kao i uvek, ima nameru da razori identitet, duhovno i materijalno tkivo dominantne kulture“ (Isto). Dakle, ističe Barišić, etnokonfesionalna identifikacija postaje dominantan model kolektivnog identiteta, a spoljni i sumnjivi element – verska sekta, partcipira se kao simptom društvene krize i predstavlja žrtvenog jarca isfrustrirane i izmanipulisane gomile (Isto). Otuda, zaključuje, u ovakvim sredinama male religijske zajednice derogativno se nazivaju sektama i izložene su permanentnoj diskriminaciji, a akteri kontrolne kulture, čuvajući normativne konture društva od subverzivnih elemenata, uporno uspevaju da održavaju i pojačavaju uspostavljeni negativni stereotip (Isto).

Pa su tako, dakle, svi oni koji tvrde da su sekte pristigle na ove prostore početkom 90-tih godina instrumentalizovane za provođenje političke intencije socijalne kontrole danas, dobijajući tako specijalnu ulogu od strane tvoraca Novog svetskog poretka, s obzirom da direktno utiču na široke mase svojim nakaradnim ideologijama – samo dokaz postojanja ozbiljno obolelih poklonika „teorije zavere“ u nas… U prilog tome se kao tvrdokorni „argument“ navodi, sada već „klasično“, pitanje za jedan deo naše društvene javnosti: ima li „pametnijeg posla“ razvijeni demokratski svet, no da se bavi tamo nekim Srbima, kako bi ih „stavio pod svoju duhovnu i drugu kontrolu…“? A sledstveno tome, pokazuje se da su sekte, zapravo, možda samo „izum“ i „virtuelni element“ srpske nacionalističke i klerikalističke strategije; pa, dakle, i „u funkciji“ zaustavljanja naše demokratizacije i evropeizacije. Shodno tome je i logično da je danas, upravo iz horizonta našeg pridruživanja Evropskoj uniji, mnogo bolje ne insistirati na bilo kakvoj „sektaškoj problematici“, a najbolje – praviti se kako sekte uopšte i ne postoje. Jedino na tom tragu moguće je razumeti krivičnu prijavu Inicijative mladih za ljudska prava (pri Helsinškom odboru za ljudska prava u Srbiji) Okružnom javnom tužilaštvu, protiv Zorana Lukovića, kapetana u Upravi kriminalističke policije Ministarstva unutrašnjih poslova, zbog „krivičnog dela izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora ili netrpeljivosti iz člana 134. Osnovnog krivičnog zakona“, pobuđenih – kako to stoji u obrazloženju – izdavanjem knjige „Sekte – priručnik za samoodbranu“. Podnosilac krivične prijave smatra da Zoran Luković svojim knjigama, tekstovima, nastupima u medijima i ukupnim ponašanjem već nekoliko godina kontinuirano izaziva i raspaljuje versku mržnju, razdor i netrpeljivost prema verskim zajednicama u Srbiji. Jer, veli se, dalje, on verske zajednice koje naziva „sektama“ i njihove vernike opisuje kao – mentalne manipulatore, duševno obolele ljude, počinioce najtežih krivičnih dela kao što su ubistva, razbojništva i silovanja, kao ljude koji se podsmevaju verskim praznicima i crkvenim službama, kao krivce za razvijanje zavisnosti i ubijanje slobodne volje pojedinca, kao ljude koji žele da se obogate i imaju uticaj na centre moći, kao promotere specijalnog rata, kao donosioce smrti i razaranja…

Zakonom neregulisana oblast

Međutim, nije retko čuti da upravo postojanje sekti i denominacija čini karakteristiku pluralističkih društava, tj složenih i heterogenih društvenih zajednica, postavljajući u vezi s tim pitanje: jesu li sekte posledica verske tolerancije ili netolerancije? U svakom slučaju, činjenica je na koju jasno upozorava i istraživač sekti Aleksandar Senić, da kod nas ne postoji dovoljna zainteresovanost države da reši i zakonom reguliše oblast sektaštva, zbog čega naše stanovništvo nije dovoljno zaštićeno od pogubnog delovanja sekti. Zato, smatra, ovde i nema preciznih podataka o njihovom broju, nema organizovane i sistematične državne i društvene borbe. Tome samo ide na ruku činjenica da valjani odgovor na pitanje da li je neka organizacija sekta ili nije, ne zavisi od toga kako je formalno pravno zavedena. Sekta može da bude registrovana kao nevladina ili verska zajednica, ili kao udruženje građana. Aleksandar Dvorkin, ruski doktor filosofije, zato s pravom upozorava da bez slobode informisanja niko ne može načiniti slobodan izbor i da zato treba obavestiti javnost ko i šta stoji iza delatnosti organizacija koje „psihološkim manipulacijama, zasnovanim na obmani i hipnozi, prinuđuju čoveka da preda samog sebe“. Stoga, zvanični podaci o broju sekti ne postoje, jer one, nigde u svetu, pa ni kod nas, nisu zvanično registrovane.

A prema nezvaničnim podacima, ima preko 150 sekti, pod čijim je direktnim ili indirektnim uticajem oko pola miliona ljudi. Bratislav Petrović, redovni profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu i član Evropske federacije za istraživanje i informisanje o sektama (FEKRIS) koja objedinjuje 41 zemlju, članicu Evropske unije, u intervjuu za „Nedeljni Telegraf“ („Sekte u Srbiji“) kaže da je naša država najugroženija od svih zemalja u tranziciji, jer je broj članova i simpatizera sekti oko 450.000, približan kao u Francuskoj koja ima 60 miliona. Konstatujući da smo mi na planu zaštite od sekti „van svih sistema, a hoćemo u Evropu“, Petrović se zalaže za otpočinjanje edukacije i prevencije na svim nivoima, najšireg informisanja građana, ali i lekara, prosvetara, pripadnika pravosuđa i policije, socijalnih službi. Takođe, smatra da treba hitno formirati jedan centar nereligijskog, nepolitičkog i nefilozofskog tipa, koji će biti autonoman, što je inače već uhodana evropska praksa.

Evropska unija i sekte

Suprotno našem skoro nezainteresovanom odnosu prema sektama na oficijelnom državnom nivou, u zemljama Evropske unije se blizu 20 godina vodi uporna borba protiv njihovog pogubnog delovanja. U mnogim evropskim zemljama ustaljen je čak termin liberticida – zločina ubijanja ljudske slobode, a celokupna zakonska regulativa usmerena je u tom pravcu. Evropski parlament doneo je Rezoluciju o sektama, u čijoj tački 9 se navodi da određene sekte (čije se organizacione strukture ne ograničavaju na pojedine države i deluju na teritoriji čitave Evropske unije) stalno narušavaju prava čoveka i čine kriminalne postupke: surovo postupanje sa ljudima, seksualno zlostavljanje, nezakonito lišavanje slobode, trgovina ljudima, podstrekivanje na nasilje, širenje rasističkih pogleda… (Prof. dr Bratislav Petrović, „Sekte u Srbiji“, Nedeljni telegraf).

U oblasti društvene i državne zaštite od sekti najdragocenije je iskustvo Francuske, ali su vrlo organizovane i Nemačka, Austrija, Švajcarska, Belgija… Francuska ima čak krivični zakon kojim se, u suštini, reguliše ponašanje sekti, a posebno sankcioniše sektni kriminal. Među veoma rigoroznim odredbama jesu i one kojima se predviđa kazna od tri godine zatvora i dva i po miliona franaka za mentalnu manipulaciju „bilo maloletnika, bilo ličnosti sa posebnom ranjivošću zbog godina starosti, bolesti, opšte slabosti, psihičke ili fizičke oštećenosti“ kojom se izaziva fizička i psihološka zavisnost, pa i samoubistvo zbog tehnika koje primenjuje neki član sekte. Ukoliko je povredu ličnosti naneo vođa sekte ili neko od najodgovornijih, kazna je pet godina zatvora i pet miliona franaka (Isto). Takođe, na nivou Vlade Francuske postoji Međuministarska misija za borbu protiv sekti. Ona ima Centar za dokumentaciju, edukaciju i akciju protiv mentalnih manipulacija sa sedištem u Parizu, kao i Nacionalnu uniju za odbranu porodica i ličnosti. Ima i Grupu za studije pokreta mišljenja, odnosno sekti, u cilju prevencije manipulisanja ličnosti. Ta Međuministarska misija pod svojom „jurisdikcijom“ drži Udruženje francuskih opština, gde je svaka dužna da vodi računa o eventualnim zloupotrebama i ugrožavanjima ljudskih prava. U Nemačkoj je zabranjen rad mnogih sekti – kao što su to, najpre, satanisti, TM i sajentolozi. Takođe, ovde se pripadnicima vojske, policije, sudstva, prosvete, zdravstva i državnih organa zabranjuje da budu članovi ikakve sekte.

Očito je, dakle, da uspešna borba protiv sekti podrazumeva – uređenost društvene zajednice, efikasnost pravne države, vladavinu zakona, dosledno poštovanje ljudskih prava. Preneto na naš „tranzicioni društveni plan“, to zapravo samo znači da borba za evropeizaciju, demokratizaciju i modernizaciju nikako nije u suprotnosti s borbom protiv totalitarnih i destruktivnih sekti! To potvrđuje, videli smo, iskustvo zapadnoevropskih zemalja u ovoj oblasti kolektivne i lične bezbednosti – donošenje oštrih zakona, što znači da sekte odlaze tamo gde je manja društvena uređenost, stvarajući još veći haos. Utoliko izgleda čudnije što je upravo donošenje Zakona o crkvama i verskim zajednicama u nas 2006. godine – kao „prvog koraka“ u uspostavljanju nekog reda u inače potpuno zakonski nesređenom domenu, izazvalo tako žestoke reakcije i otpore u tzv. ultra reformskom i proevropskom javnom mnenju… Prisetimo se samo da je ovakav zakon – mada nastao kao plod javne rasprave u kojoj su učestvovale crkve i verske zajednice, OEBS, Savet Evrope i nevladine organizacije – a kojim se inače ide u susret evropskom trendu, bio na „crnoj listi“ Koalicije za laičku državu (Žene u crnom, Centar za mir i razvoj demokratije, JUKOM, Građanske inicijative, Centar za kulturnu dekontaminaciju, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Institut za uporedno pravo, Glas razlike), koja je izričito zahtevala od predsednika države Borisa Tadića – njegovo nepotpisivanje i time nestupanje na snagu. Jedna od zamerki zakonu bio je i, navodni, diskriminatorski postupak registracije verskih zajednica (pravljenje razlike između tradicionalnih i tzv malih verskih zajednica, te diskreciona ovlašćenja Ministarstva vera…). A kako je ovaj zakon, inače, donet potpunim usaglašavanjem stavova sa Savetom Evrope i Venecijanskom komisijom, dakle harmonizacijom sa evropskim zakonodavstvom u ovoj oblasti, ostaje nam samo da se zapitamo: o čemu se zapravo ovde radi?

Tekst preuzet sa sajta www.pravoslavlje.spc.rs