САОПШТЕЊЕ ЦЕНТРА ЗА АНТРОПОЛОШКЕ СТУДИЈЕ
ПОВОДОМ НЕДАВНИХ НАПИСА О СЕКТНОМ ДЕЛОВАЊУ
Недавно објављени текстови у дневним листовима „КУРИР“ (24.01.2010) и „PRESS„ (12.02.2010), показују похвалну тенденцију пораста интересовања штампаних медија за област која прати проблеме сектног деловања и нових облика зависности у савременој Србији. Нарочито је похвално што овај пораст пажње није изазван на већ устаљени начин реакције на неки конкретни инцидент повезан са сектним деловањем појединаца или организација на нашим просторима. Па ипак, у циљу што потпунијег и исправнијег информисања јавности о делатности Центра за антрополошке студије (ЦАС) потребно је изнети коментаре и примедбе на одређене наводе изнете у овим написима.
Тако, већ у самим насловима и поднасловима текстова попут: „У сектама 200.000 Срба! Србијом хара више од 150 секти, од сатанистичких до хиндуистичких, а примарни циљ су им они који су најрањивији – деца“ или „Алармантно! Више од 500.000 Срба у сектама!“ види се присуство потребе за сензацијама и симплификацијама. Наравно да нико озбиљно не може да тврди да је између 200 и 500 хиљада Срба у сектама. Одговорно тврдимо да у нашој држави нико до сада није ни спровео озбиљно статистичко истраживање овог феномена, те да је свака бројка која се понуди увек на нивоу мање или више произвољних спекулација. Зато овим путем најоштрије демантујемо све неодговорне спекулације о броју припадника организација сектног карактера. Једино што стоји као неоспорна чињеница је да треба говорити о броју жртава оваквих организација, а у те жртве се не убрајају само њихови директни припадници него често и чланови њихових породица. Поистовећивање жртава секти са онима који врше злоупотребе путем манипулација и индоктринација следбеника, било би исто што и поистовећивање наркомана са наркодилерима. А жртве наркоманије готово никада нису само зависници – чланови њихових породица су такође индиректне жртве.
У одсуству стручно оспособљених кадрова највише страдају људи који су жртве сектног и манипулативног деловања и чланови њихових породица. Основна намена и сврха настанка ЦАС-а јесте пружање помоћи и подршке (пре свега психолошке, правне, едукативне и медијске) овим жртвама, као и државним институцијама, које су често биле злоупотребљаване од организација сектног карактера. Сви они који износе ставове да је праћење проблематике сектног деловања исто што и борба против индивидуалних људских права на слободу, достојанство и вероисповест, у озбиљној су заблуди. Управо су организације сектног карактера и појединци који врше сектно деловање они, који кроз злоупотребу верских учења, терапијских и комерцијалних техника угрожавају та права својим следбеницима/пацијентима/радницима који су (са својим породицама) жртве тих манипулација.
У медијима се такође више пута понавља набрајање (боље рећи нагађање) око тога које су то „секте“ присутне у нас. У тим списковима онога што би методолошки требало да буду организације сектног карактера, често се појаве и групе којима ту историјски или методолошки није место. Тако, на пример, евионити су били античка јудео-хришћанска секта (овде у смислу организације одвојене од званичног јудаизма), несторијанци и монофизити су следбеници хришћанских јереси осуђених на васеленским саборима, а баптисти и адвентисти су, ипак, прихваћене протестантске заједнице и не смеју на било који начин бити поистовећени са шаманима или сатанистима. Овакви неспоразуми би се лако избегли, када би медији били информисани да су критеријуми које ЦАС, FECRIS и Савет Европе узимају да би одредили сектно деловање, засновани на методологији, а не на идеологији било које формалне или неформалне групе, па чак и појединца.
Центар за антрополошке студије (ЦАС) је невладина, непрофитабилна организација грађана основана 2006. године у Београду која негује мултидисциплинарни приступ у проучавању феномена нових облика зависности и сектног деловања. Рад ЦАС-а се одвија у складу са статусом пуноправног члана Европске федерације центара за истраживање и праћење сектног деловања (FECRIS), која је основана 30. јуна 1994. у Паризу, након Конгреса о сектама у Барселони 1993. Реч је о непрофитној, невладиној организацији, која је политички, филозофски и религијски неутрална. FECRIS окупља преко 60 сличних организација из Европе и има статус консултативне НВО за проблеме секти у Департману НВО Савета Европе.
Иницијалну и бесплатну помоћ ове врсте пружамо у Православном пастирском саветодавном центру Архиепископије Београдско-Карловачке СПЦ који, за сада, представља једину институцију савременог српског друштва која је препознала потребу за пружањем помоћи и подршке жртвама сектног деловања.
Алармантно! Више од 500.000 Срба у сектама!
Инспектор МУП-а Зоран Луковић упозорава да је због економске кризе деловање секти све опасније и да у овом тренутку у Србији делује око стотину оваквих организација
Речи упозорења… Зоран Луковић, МУП Србије
У Србији је у овом тренутку активно око 100 различитих верских секти, а подаци говоре да у њиховом функционисању учествује чак пола милиона људи, каже за Пресс Зоран Луковић, инспектор МУП-а и наш водећи експерт у овој области.
Немамо закон о сектама
Адвокат Мирослав Васић наглашава да озбиљан проблем представља то што се нико у држави не бави проблемом секти. Њиме се, наиме, бави само Центар за антрополошке студије (ЦАС), састављен од врхунских стручњака, лекара, правника и социолога који се баве сектама.
- ЦАС је пуноправни члан Европске федерације центара за истраживање и информисање о сектама и жртвама секти, као и њиховим породицама и деци. Он пружа саветодавну, медицинску, психолошку, правну и другу помоћ. Али ми немамо закон о сектама, па тако ни ова организација нема потпору државе – рекао је Васић.
Економска криза, праћена великом стопом сиромаштва и егзистенцијалне угрожености, Србију је учинила погодним простором за додатно ширење организација сектног деловања, објашњава Луковић. Он упозорава да је сектно деловање све веће и опасније, и објашњава да ту не спадају само групе људи као верске заједнице, већ и појединци који се баве прорицањем, надрилекарством и било којим другим видом алтернативне помоћи.
Надрилекари, пророци…
- Слабост људи се користи тако што им се нуде инстант терапија, сируп терапија, гутљај нечега или 20 минута медитације, што ће их наводно смирити, просветлити. Све те понуде заиста делују атрактивно и оптимистички, а чињеница је да наши људи не могу бити имуни на њих, с обзиром на то да су заиста уздрмани политичким и економским турбуленцијама. Зато је наше тло заиста идеално за ширење разних врста организација – каже Луковић.
Према његовим речима, сектна методологија ушла је у рад разних пророка, видовњака, надрилекара, што говори да секту не мора да представља група људи, већ појединац који се бави таквим деловањем.
- Појединац може да медитира, верује у црвене кишобране или било шта, али ако он то нуди као методу за излечење, онда је то сектно деловање. Зато је важно схватити да су секте мултидисциплинарне категорије и да то нису само верске организације, нити гомила људи – рекао је Луковић.
Наступ „ловаца на душе“ је умивен и нашминкан. Поруке које емитују кроз разне врсте деловања усмерене су на најосетљивије групе људи са компликованом животном проблематиком, а неретко и на најмлађи узраст.
- Људи ће, наводно, кад уђу у њих бити спасени ако буду праведни. Чланови тих организација куцају на врата усамљеника, деце, незапослених, разведених, удовица, стараца, па чак и хендикепираних лица, и убеђују их да ће у новом свету, у новом животу, живети боље и срећније. Има и оних који врбују децу из прихватилишта, сиротишта, кампова за избегла и расељена лица – навео је Луковић.
Адвокат Центра за антрополошке студије Мирослав Васић каже да је тешко описати профил жртава, јер секте врбују све генерације и профиле људи.
Тренутак слабости
- Жртве су разнолике. Ту су људи и слабијег и високог образовања, врло сиромашни, али и имућни. Свако од њих има неки проблем. И свако има своју причу. Кључан је тај тренутак слабости, када прилазе таквим групама јер им се нуди решење које на први поглед изгледа примамљиво. Затим полако улазе у један тунел док не дођу до лавиринта, када почиње права игра – каже Васић, и додаје да доста жртава потражи помоћ стручњака.
Групе секти
Псеудохришћанске (евионити, монтанисти, апокрифи, аријци, несторијанци, гностици, монофизити, богумили, староверци, баптисти, назарени, адвентисти, Јеховини сведоци, мормони, пентакосталци, креационисти и Божја деца)
Псеудохиндуистичке и далекоисточне (трансцендентална медитација, карма центар, Саи баба, Чандрасвами, Мехер баба, Харе Кришна, Фалунг Гонг)
Синкретистичке (розенкројцери, Златна зора, масони, илуминати, теозофска друштва, Ново доба, Ред источног храма, сајентологија, Шинрикјо)
Сатанистичке секте (Сатанина црква, слободни спиритисти, Храм народа, Бело братство, Лоза Давидова, Врата раја…)
- Када се жртва нама обрати за помоћ, у томе поред мене учествују и психолози, психијатри, људи из Центра за антрополошке студије. Трудимо се са више аспеката да им помогнемо јер су последице озбиљне – објашњава Васић.
Психолог Бранка Тишма каже да су нестабилна времена увек утицала на несигурност људи, на мање међусобно обраћање и пажњу, па је с обзиром на то добродошла подршка на било који начин и од било кога.
- Кад имамо потпуно уређени друштвени систем, онда имате коме у кризним ситуацијама да се обратите. У супротном, људи се поклањају сваком ко ту подршку може на било који начин да пружи, и у таквим ситуацијама човек постаје зависан од секте, „Фејсбука“, игара на срећу… – каже Тишма.
Према њеним речима, осетљиву категорију представљају средњошколци.
- Они су иначе као категорија осетљив узорак јер су у развојном периоду када највише лутају. То је посебно истакнуто у кризним временима, када млад човек тражи могућност идентитета, а не налази ослонац – рекла је Тишма.
Aкти
У енциклопедијама секта се дефинише као мала група истомишљеника која се одвојила од званичне религије
Секте своје чланове придобијају сугестијом, хипнозом, наводном едукацијом, медитацијом, јогом…
Већина секти у Србији крије се иза имена неке верске заједнице, невладине организације или удружења грађана
Највише их је у Војводини и централној Србији, односно Београду, међу којима су, поред „модерних“, и даље најзаступљеније сатанистичке секте, а затим Јеховини сведоци
Чланови разних сатанистичких група скрнаве гробове, изводе обреде на гробљима. Нису искључена самоубиства и убиства. Жртвовање детета, нарочито нерођеног, сматра се највећим даром Сотони јер је невино и чисто
Љ. РАЧИЋ